-,,Pu­to­va­nje kroz san Kse­ni­je Lo­vrić” je ro­man o jed­noj že­ni, o nje­nim lju­ba­vi­ma u sjen­ci po­sled­njih ra­to­va na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je. Pri­ču o glav­noj ju­na­ki­nji, o nje­nom ži­vo­tu, skla­pa nam njen sin u ro­ma­nu, ko­ji je ona od nje­ga za­tra­ži­la kao za­vjet i po­sled­nju že­lju na sa­mr­ti. Ili­ja Lo­vrić ta­ko po­sta­je glav­ni na­ra­tor ko­ji, po­red to­ga što či­ta is­po­vi­je­sti svo­je maj­ke i nje­ne ve­li­ke lju­ba­vi Emi­ra, is­po­vi­je­da i svoj ži­vot. Ovaj ro­man je, slo­bod­no bi­smo mo­gli re­ći, jed­na ve­li­ka, kao pred pri­čest, is­po­vi­jest, go­to­vo svih ju­na­ka ko­ji ima­ju že­lju da se oslo­bo­de onog ne­iz­re­če­nog u svo­jim od­no­si­ma i da do­seg­nu ka­tar­zič­no smi­re­nje.
Ju­na­ci ovog ro­ma­na su in­te­lek­tu­al­ci, pje­sni­ci, fi­lo­zo­fi, sli­ka­ri, psi­ho­lo­zi što da­je pro­sto­ra autor­ki da is­po­lji svu unu­tra­šnju sna­gu i lje­po­tu sum­nji svo­jih ju­na­ka, sa že­ljom da ot­kri­ju isti­nu o se­bi i svi­je­tu u ko­me ži­ve, a ujed­no i da kroz ne­ko od svo­jih dje­la, Kse­ni­ja u pje­sma­ma, a Emir u sli­ka­ma, osta­ve tra­go­ve ko­ji mo­gu bi­ti sig­na­li i pu­to­ka­zi za po­tom­stvo. 
Zo­ri­ca Ti­ja­nić je pri­je sve­ga pje­snik i to se osje­ća na sva­koj stra­ni­ci ovog ro­ma­na, ali je uspje­la da svo je pri­po­vi­je­dač­ko ja tran­sfor­mi­še i da go­vo­ri iz po­zi­ci­je mu­škar­ca Ili­je Lo­vri­ća. Ovo je ro­man i o sno­vi­ma lju­bav­ni­ka ko­ji, ako se ne is­pu­nja­va­ju u jed­noj ge­ne­ra­ci­ji, oni se is­pu­nja­va­ju, kao sud­bi­na, u ži­vo­ti­ma po­to­ma­ka pro­ta­go­ni­sta ove pre­li­je­pe lju­bav­ne pri­če. Ovo je ro­man o pu­to­va­nju, kroz po­sled­njih če­tr­de­se­tak go­di­na, na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je. Ro­man u ko­me ima mno­go taj­ni, ko­je se ot­kri­va­ju sa mno­štvom upi­ta­no­sti i sa­mo­spo­zna­ja, na­ra­to­ra Ili­je Lo­vri­ća, gdje on upo­zna­ju­ći ži­vot svo­je maj­ke, kroz pi­sma i dnev­nič­ke bi­lje­ške, uspi­je­va da iz­bjeg­ne pro­za­ič­ne zam­ke u ko­je je nje­go­va maj­ka upa­da­la i da, za­jed­no sa An­dre­om, na­đe svo­ju for­mu­lu za ži­vot­nu sre­ću.
,,I već od sa­mog na­slo­va ro­ma­na Zo­ri­ce Ti­ja­nić ,,Pu­to­va­nje kroz san Kse­ni­je Lo­vrić”, na­me­će nam se pi­ta­nje, a ujed­no nam se i otva­ra či­ta­lač­ko in­te­re­so­va­nje: Ko je ta Kse­ni­ja Lo­vrić o ko­joj autor­ka že­li da nam pri­ča u svom ro­ma­nu. Zna­ti­že­lja na­ša za­go­li­ca­na je i mi kre­će­mo u avan­tu­ru či­ta­nja, pro­sto, bez ve­li­kog raz­mi­šlja­nja šta je to što nas kroz da­lji sli­jed do­ga­đa­ja če­ka”, pi­še u re­cen­zi­ji ro­ma­na knji­žev­nik Ra­do­van Vla­ho­vić.A.Ć.